Kompozicija ove kaže, hronike, venca zapisa, epskih i lirskih priča, romansirane istorije i faktografskog brevijara jedan je od interesantnih primera u kojoj se meri jedna prozna celina može dezintegrisati i u kolikim pravcima širiti, a da zapravo ne odstupa od osnovne ideje autora da jednim ključnim simbolom (dub, hrast) ukroti i objedini bezobalno pripovedanje o mitskoj i istorijskoj sudbini jednog naciona, uslovljenoj koliko opštim zbivanjima u svetu toliko i njegovom posebnošću. (Lj. Šop)
Hrast je simbol duboko ukorenjen u htoniku srpskog nacionalnog predanja a razgranat kroz sve tokove Vujinovićevog pripovedanja u ovoj knjizi. On je jedini glavni junak ove proze… (B. R. Milanović)
Sve je u ovoj romanesknoj pripovesti, nekako, trolisno i stolisno, razlistalo i razgranato: u zemlji, nad zemljom, na nebesima, kao istorijsko i magijsko štivo, toliko razbokoreno i zamršeno da se čini kako pisac u prvom delu nije želeo ništa istorijski da razmrsi, već naprotiv, da zamota u još iskaznije klupko života neiskaze i neizuste. Nije mu ni na kraj pameti da „usud živujućih oko njega zabeležen u istorijama raznim“ svodi na jednu viziju i jedan sud. Više mu je stalo da sve to literarizuje svojim obnovljenim pripovesnim modelom, koji, posvevidno, ima evidentnu autorsku crtu već primenjenu u romanima „Vučji nakot“ i „Panika u intersitiju“. S tim što je iskazano prisutniji model primenjen u „Vučjem na-kotu“. (Lj. Ćorilić)
