Kako je šokantno svež taj Argezi – mislim da će uskliknuti umni čitalac napajajući se Argezijevim stihovima danas, u ovome času, imajući na umu naš ovdašnji poetski i kulturni kontekst. Svež i smeo pesnik koji bi da izuje svoj jezik, da mu omogući „bos da hoda.“ I čini on to, zaista, ali na jedan vanredno rafiniran, plodno dvosmeran način, posežući za istim postupkom kojim se obraća duši. Duša je negde spolja, udomljena u nestvarno-stvarnoj kući nalik knjizi s belim stranicama, ona je naoko odlutala – da bi se, u isti čas, pokazala njena bitna „priroda“ i suštastvena vrednost.
U argezijevskom univerzumu i krompiri su bića; njihov tajni život u trapu nadmoćan je kao što je nadmoćna i slika stradalnog Jona, tri noći „pacovima dragog“, što svoj tamni sjaj emanira u podrumu mrtvačnice. Tako govori pesnik kojeg nije mimoišlo stvarno iskustvo robije i robijanja, da bi, u skladu sa svekolikim složenim iskustvom života i saznanjem univerzuma, Gospodu se obraćao psalmodično, samotan i skrušeno pognut, nalik na osamljeno drvo u polju i, u isti mah, oštar i hrapav – kao hipotetični plod ili kora tog istog „drveta.“ Eto razloga što ne možemo da ne uživamo čitajući Tudora Argezija, tog „Emineskua HH veka“, kako nas podseća Mirča Tomuš.
(Srba Ignjatović)
